Posle samo godinu i po dana provedenih u Čikagu i njegovom lokalnom MLS klubu reprezentativac Srbije Aleksandar Katai odlučio je da se trajno nastani u ovom gradu.
Momak koji u sebi ima srpske, mađarske i ukrajinske krvi brzo se prilagodio životu u multietničkoj metropoli, a u ekskluzivnom intervjuu portalu Serbian Times otkriva šta ga je to opredelilo da američki Srednji Zapad izabere za svoj budući dom, da li se vraća u Crvenu zvezdu, šta očekuje od budućeg selektora Ljubiše Tumbakovića…
Za početak smo se dotakli Chicago Fire koji ove godine pod komandnom palicom Veljka Paunovića igra dopadljivo, dominira, ali nema sreće…
-Igramo stvarno lep fudbal, stvaramo dosta šansi, ali nam se ne da da pobedimo, da uzmemo neke bodove. Verujem da sve negde mora da nam se vrati, ubeđen sam da možemo da napravimo dobar rezultat i uđemo u plej of.
Kako ti se dopao život u Americi?
-Pa, kao što kažu, obećana zemlja. Za mene naročito. Kupio sam kuću u mirnom, severnom predgrađu. Šta god da se desi u fudbalu i karijeri kasnije, ja se vraćam ovde da živim. Oduševljen sam kako funkcioniše ova zemlja, mnogo mi se sviđa sistem i stil života. I porodica je prezadovoljna, tako da znamo gde ćemo dočekati starost.
Koliko je na tvoje brzo prilagođavanje novoj sredini uticala činjenica da su te u klubu dočekali Veljko Paunović i Nemanja Nikolić?
-Sigurno da je pomoglo mnogo. Uvek je lakše kada imaš nekog svog u novoj sredini. Bili smo pre toga porodično turistički u Čikagu, ali to nije to. Mnogo znači kada imaš nekog da te uputi, pokaže ti gde se šta nalazi, kako se šta radi…
Koliko stižeš da pratiš domaće prvenstvo, Crvenu zvezdu u kojoj si do skora igrao?
-Pratim rezultate jer zbog vremenske razlike ne uspevam da pratim direktno. Utakmice su u nezgodnim terminima, teško je to uskladiti sa treninzima i životom ovde…
Zvezda je odigrala Ligu šampiona ove godine, kakav utisak je ostavila na tebe?
Za sada su to navijačke priče, ništa se nije konkretno desilo, niko me nije kontaktirao. Naravno, ne mogu da obećam povratak. Možda dođe do toga, a možda se desi i da odem negde drugde.
-Mislim da su stvarno napravili fenomenalan uspeh i osvajanjem prvenstva, a naročito igrama u Ligi šampiona. Pokazali su da nisu slučajno ušli tamo, da su čvrsta ekipa i nadam se da će ove godine učiniti isto.
Zvezda još nije sastavila tim za sledeću sezonu, a po navijačkim forumima već danima bruje informacije o tvom povratku u crveno-beli dres. Koliko su to navijačke želje a koliko realnost?
-Svaki prelazni rok – ista tema. Za sada su to navijačke priče, ništa se nije konkretno desilo, niko me nije kontaktirao. Naravno, ne mogu da obećam povratak, možda dođe do toga a možda se desi i da odem negde drugde. To je fudbal, nepredvidiv. Sve je moguće.
Da li ti prija to navijačko interesovanje, makar bilo bez osnova?
Naravno da mi prija. To znači da sam na Marakani ostavio dobar utisak.
Nedavno si ponovo dobio poziv u reprezentaciju Srbije, ali je na nesreću reprezentacija doživela bebakl protiv Ukrajine /0:5). Protiv Litvanije je bilo bolje, ali je posle te utakmice smenjen selektor Krstajić. Došao je novi, Ljubiša Tumbaković… Da li očekuješ njegov poziv?
-To je sve do selektora. Nadam se da će me pozvati, jer mislim da sam igrama i zaslužio taj poziv. Uvek se nadaš pozivu za reprezentaciju, to je velika stvar. Videćemo, moje je da igram dobro…
Velika je čast igrati sa Švajnštajgerom. Dobio sam i priliku da nastupim na njegovoj oproštajnoj utakmici, protiv Bajerna u Minhenu. Svi znamo ko je i šta je, šta je postigao u fudbalu, ali tek kada vidiš 70.000 ljudi koji su mu priredili oproštaj shvatiš kakva je to veličina.
U Čikagu imaš priliku da igraš sa jednim Baštijanom Švajnštajgerom, čovekom koji je osvojio Mundijal sa nemačkom i Ligu šampiona sa Bajernom… Kakav je osećaj deliti teren i svlačionicu sa fudbalskom legendom?
-To je velika čast. Dobio sam i priliku da igram na njegovoj oproštajnoj utakmici, protiv Bajerna u Minhenu. Svi znamo ko je i šta je, šta je postigao u fudbalu, ali tek kada vidiš 70.000 ljudi koji su mu priredili oproštaj shvatiš kakva je to veličina. Kao klupski drug je super, veoma pozitivan lik, priča sa igračima, hoće da pomogne. Nije u fazonu “postigao sam nešto i ne interesuje me”, učestvuje u analizama utakmica, stvarno jedan čovek koga bi svaka ekipa poželela.
Pre nekoliko godina teško si oboleo od bolesti zvane trombocitopenija i tvoja karijera je bila ugrožena. Ipak, uspeo si da se oporaviš i vratiš na teren kao vrhunski profesionalac. Čega se sećaš iz tog perioda…?
-Uvek je teško kada ne znaš šta se dešava sa tvojim organizmom i telom. Tako i meni tada, bilo je iznenada, zateklo me je. Ali uspeo sam da pobedim bolest, uz terapiju organizam je počeo da uništava trombocite i sve se vratilo na normalu. Posle sam morao da nastavim sa lekovima, mnogo se ugojio u jednom periodu jer sam morao da pijem dosta vode. Danas, kada je to iza mene, osećam se jačim. Ne razmišljam više o tome, to je prošlost.
Dokle planiraš da igraš fudbal?
-To čovek ne može da planira. Nastaviću da igram dokle god se budem osećao dobro, 32, 33, 35 godina. Nadam se da će me povrede zaobići. A kad završim karijeru, vraćam se u Čikago…
Razgovarao: Antonije Kovačević, www.serbiantimes.info