U Doboj je početkom 20. vijeka (oko 1903. godine) doselio Đuro Vojković apotekar i otvorio svoju privatnu apoteku. U to vrijeme, Doboj je bio grad koji je spajao tradiciju austrougarskog perioda i prve znake modernog urbanog života.
Podaci iz njegove biografije nisu potpuni, ali se pretpostavlja da je rodom od Sarajeva, a da se školovao u Pešti. U Doboju je bio poznat kao veoma obrazovan i ugledan. Postao je esperantist a esperanto (međunarodni jezik stvoren da bi olakšao i demokratiziovao komunikaciju među ljudima različitih govornih sredina i kultura) je naučio sam. Đuro Vojković bio je jedan od onih građana čije su sudbine i djelovanje povezivali ekonomski i društveni život grada. Poznat po svojoj energiji i povezivanju ljudi, Đuro je često šetao kroz aleje Doboja, zastajkivao u kafanama i hotelima gdje su gradski intelektualci raspravljali o aktuelnim temama. Đuro je često razmišljao o tome kako spojiti stari Doboj i novu, modernu viziju grada. Njegova uloga u lokalnoj zajednici bila je simbolično i praktično povezivanje tradicije i promjena, u gradu gdje se austrougarska disciplina i red susretali s novim političkim vremenom.
Ova razglednica koju je izdala naklada Johana Streitza 1911. godine govori u prilog tome. Đuro Vojković ovu razglednicu šalje 10.9.1913. profesoru esperantisti po imenu Gabriel Charraisson iz grada Loiret u Francuskoj. Na razglednici piše (na esperantu):
”Poštovani gospodine profesore!
Zahvaljujem Vam se srdačno na Vašoj lijepoj razglednici. Imam 31 godinu, oženjen sam i otac troje djece. Esperantista sam postao prije tri godine. Esperanto sam naučio potpuno sam, bez učitelja: imao sam dobru gramatiku od Borela, mnogo sam čitao i dopisivao se, iako sam imao vrlo malo prilika da razgovaram uživo. Takođe sam veoma srećan što sam naučio ovaj dragi jezik, jer sam na taj način mogao da upoznam mnoge ljude koje inače nikada ne bih vidio. Ova razglednica prikazuje moj grad Doboj.
Srdačan pozdrav,
Đuro (M.) Vojković.”
Grad Doboj se mijenjao i širio, ali figure poput Đure Vojkovića ostajale su upamćene kao most između prošlih vremena i budućnosti koja je tek dolazila.