Pretpostavljam da smo se svi uglavnom učili kuhati sa mamom, neko možda i sa tatom, a sigurno i sa majkama, bakama, nenama…
Za sebe mogu reći da sam učila uglavnom od mame ali i od majke.Majka je bila u stvari moja nena sa mamine strane, važila je za vrsnu kuharicu, a o maminim jelima se opet pričalo…
Ma prije su žene, čini mi se, ni od čega pravile ukusna jela. Sjećam se kad je majkina komšinica rekla da ne može napraviti supu jer nema vegete na što joj je moja majka odgovorila – „Pa od čega si je do sada pravila dok ne bi vegete“.
Ma nikad mi niko nije mogao napraviti bundavinu pitu kao što je ona pravila, pa dizana tijesta za kifle i štrudle, a recepte donijela iz Slavonskog Broda gdje je živjela četrdesetih godina. Bože dragi, pa one jutarnje lepine koje su se pekle pa se mastile domaćim puterom koji smo pravili burajući kajmak u stapu, ma lepine dišu, a mi se poredamo oko sinije… Sve se u med pretvaralo… Uh, a tek majkine gurabije koje su se već topile kad dođu blizu usta!!!
Uloga mame
Mama je opet, bila posebna. Njoj je išlo sve od ruke, ama baš sve – od slatka, slana, pa zimnice, ma sve pa hajd. Kod Ismete moje sve je moralo biti pod konac, pita sva ista, sarme, hurmašice, tulumbe, kolači jednako isječeni i da ne nabrajam dalje. Možda mi je tad i bilo teško, ali eto istu sam školu i ja ponovila kad sam kćerku učila kuhati.
Što se zimnice tiče ja baš nisam bila dobar učenik, tu me sestra nadmašila. U stvari, ja jesam pomagala mami, ali nisam je nikada pretjerano voljela praviti, čak i danas mi je isti osjećaj kad je zimnica u pitanju. Ma ono osnovno – kiseli kupus, paprike sa kupusom, nasoljene paprike za dolmu, ajvar i tačka što bi rekla moja unuka Hena. Kažu da dobar izgovor uvijek para vrijedi, a ja sam se držala svoje teorije – Šta će fabrike raditi ako svi budemo kod kuće pravili zimnicu?
Uglavnom nikad mi nije bilo mrsko kuhati ni slatka, ni slana jela, ali sam malo više voljela slatka pa i dan danas je tako…
Sjećam se jedne prilike moja prijateljica Cici i ja na feriju u osnovnoj školi pravimo nekakav voćni kolač sa kajsijama koje su uspijevale u njenoj avliji, pa da nam se biskvit brže ohladi mi kalup stavimo u hladnu vodu i sve pokvarimo… Tijesto se napilo vode, ali to su oni prvi samostalni pokušaji da nešto uradimo.
Kod dajdže u Belgiji
Ili recimo u Belgiji kod dajdže nekad davno… On me zamolio da napravim punjene parike s mesom – veli znaš li – ma znam naravno, pravim se ja ko važna. Znam ja sve šta ide u paprike i kako se prave, al‘ ne znam omjer riže i mesa. Tad nije bilo mobilnih telefona da začas svojoj Ismeti pošaljem poruku i pitam je kako ću… Napravila sam ja njih, al‘ neću reći kad bi se gađali njima da bi razbili glavu, al‘ da bi ostala makar modrica, to bi sigurno…
Ovo me opet sve podsjeti na moju radnu koleginicu koja mi je puno godina poslije pričala na poslu da je jednom napravila pitu od krompira, sa kupovnim jufkama naravno, pa sve u redove. Veli, sjeli moj tata, muž i ja da ručamo i kad tata uze da izvadi sebi pite cijeli red se diže u zrak. Kaže mi ona – gleda on u mene, pa u pitu, pa se nasmija i pruži ruku zetu i veli hajde zete da se prvo halalimo… Uvijek smo se tome slatko smijale.
Uglavnom učila sam ja, kuhala i jedno i drugo, ali mi se pita nešto nije dala. Već sam se bila i udala pa kad je pita kod mame ili svekrve one kažu hajde danas dođite na ručak. Pita je…
Eh, tako ja jedne prilike dođem u posjetu kad djevojke razvijaju pitu, al‘ ne ide im od ruke pa rekoše da im pomognem. Ma mislim se ja – nisam ni ja nešto vješta i nekako se izvučem.
Opet, jednom su nam došli gosti, a čovjek – jedan od gostiju, između pite sirnice i jagnjetine odabrao bi pitu. I naravno, moja mati napravi pitu da kćerki osvjetla obraz, fale oni pitu, ma pita drhće na stolu od ljepote, a mene sramota… Tad sam ja rekla sad je dosta i stavim zabranu mami i svekrvi da me više zovu na pitu. Ma imala sam ja znanje, ali mi falilo rutine. Naravno, dam se ja na posao i prvih par puta pitu pravim kad sam sama, vrata zaključam… Ja ne dišem da me ne bi ko uhvatio u poslu i vidio one rupe na jufci… Međutim, kad imaš želju brzo se dođe do cilja, pa tako i ja savlada i tu tehniku, al‘ opet se moralo po Ismetinim uputama – da prvi i posljednji kolut pite u tepsiji moraju biti isti, naravno i oni između. I to se savladalo.
Savladah ja i pitu
Jedne prilike na kafu mi dođe prijateljica sa posla, ona što joj se tata halalio sa mužem prije nego je probao njenu pitu. Ja ju pitam hoće li jednu sirnicu prije kafe, izvadim tepsiju na sto, a ona gleda u pitu pa u mene i veli – ko ti je pravio… Pa ja sam reko, što pitaš? Ona opet isto pita, ko biva ne vjeruje mi, pa kaže – pite ti poredane k‘o vojska, sve iste, ma ono k‘o vojnici Sjeverne Koreje pod konac. Veli ona – ne vjerujem da si ti… Gledam ja u nju i onako sa sjetom joj kažem jesam ja bona vjeruj mi, jašta sam. Pa znaš da ja više nemam svoju mamu, a i naučila sam…
Vaša Muki…