Ovde fali duhovnosti i kada sam pre četiri godine počela da studiram kundalini jogu shvatila sam zašto je ona toliko popularna u Americi. A popularna je zato što je ljudima bila zamena za duhovnost…
Poznatu srpsku glumicu Katarinu Radivojević smo sreli na proslavi osam vekova autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve u manastiru Svetog Save u Libertivilu, gde je došla na poziv vladike srednjezapadnoameričkog Longina.
Glumicu koju najviše pamtimo po filmovima “Čarlston za Ognjenku” i “Zona Zamfirova”, zatim serijama “Policajac sa Petlovog brda” (njen prvi TV projekat), “Najbolje godine”, “Sva ta ravnica” i onom poslednjom, najaktuelnijom, “Ubice mog oca”, već godinama živi u Americi, a u Srbiju odlazi uglavnom kada treba da snima.
-Već nekoliko godina živim u Njujorku, pre toga sam bila u Los Anđelesu. U Americi sam ukupno već nekih 7-8 godina. Blagoslovena sam i počastvovana sam što sam prisustvovala proslavi jubileja 800 godina Srpske pravoslavne crkve. Bila sam i ranije na nekim događajima naše crkve ovde. Ja to vidim kao moju ulogu, da budem uz moj narod. Vernik sam i osetila sam ovo kao jedan važan događaj kome moram prisustvovati.
Uvek kažem kako se nismo slučajno rodili kao Srbi pravoslavne vere, jedne od najstarijih i najlepših koje postoje. Sve nedaće brzog života u Americi, Njujorku i drugim velikim gradovima je moguće prevazići držeći se svoje vere
Koliko je teško upražnjavati veru hiljadama kilometara daleko od kuće? Ono što ja mislim jeste da mi koji smo daleko od kuće još više moramo da vodimo računa o svojoj veri i tradiciji. Primetila sam da se ovaj narod ovde više i radosnije okuplja oko crkve. U našoj crkvi u Njujorku ima više sveta nego što ga ima na liturgijama u Beogradu. Počastvovana sam i srećna što sam deo toga.
Koliko je duhovni život generacijska stvar? Čini mi se da mladi ljudi nisu dovoljno upućeni u crkvu i crkveni život i pokušavam da ljudima koje znam, svojim prijateljima, objasnim koliko je važno da očuvamo svoju veru, jer nekako smatram da će nam upravo ona najviše pomoći da ostvarimo neke svoje ciljeve ovde, neke naše “američke snove”. Bar je to moj utisak i moje iskustvo. Kada mi je bilo najteže u životu moja vera mi je najviše pomogla da prevladam probleme. Uvek mi je bilo mnogo lakše i uspevala sam u onome što sam želela.
Koliko na tom putu ima iskušenja? Po dolasku u Ameriku počela sam da se intenzivno bavim “kundalini” jogom, neke četiri godine. Ta joga koju smatraju disciplinom i koja nema u sebi agresije nije isključivala moju veru, ali sam se nekako odvojila od svoje crkve. A onda sam prošle godine osetila neku prazninu i poslala poruku svom duhovniku, jer se četiri godine nisam ispovedila. Prosto sam osetila potrebu i vratila se svojoj duhovnoj bazi još jače, požrtvovanije, radosnije i više nego ikada.
Koliko je teško duhu u okruženju gde je novac Bog? Ovde fali duhovnosti i kada sam pre četiri godine počela da studiram kundalini jogu shvatila sam zašto je ona toliko popularna u Americi. A popularna je zato što je ljudima bila zamena za duhovnost koju su ranije učili i primali u crkvi. Mi smo prosto dovedeni u situaciju da se posvećujemo duhovnosti koja nije naša, o čemu sam često pričala i sa svojim prijateljima i najbližima u Americi.
Za proleće sledeće godine spremamo projekat o zaboravljenim Srpkinjama, ženama poput Milunke Savić, Nadežde Petrović, ali i Amerikanke Rut Farnam, čiji život je priča o srpsko-američkom prijateljstvu koju smo, na žalost, zaboravili i jedni i drugi
Šta za tebe znači to što si Srpkinja, ako znači…? Znači, i to mnogo. Uvek kažem kako se nismo slučajno rodili kao Srbi pravoslavne vere, jedne od najstarijih i najlepših koje postoje. Sve nedaće brzog života u Americi, Njujorku i drugim velikim gradovima je moguće prevazići držeći se svoje vere.
Za one koji ne znaju, ti radiš u Konzulatu Srbije u Njujorku. Koja je tvoja uloga tamo? Posao kojim se bavim pri Konzulatu jeste koordinicija kulturnih akcija. Želela bih da u narednom periodu kreiram što više takvih sadržaja i mogu ovom prilikom da najavim projekat o zaboravljenim Srpkinjama koji spremamo za proleće sledeće godine. Radi se o ženama poput Milunke Savić, Nadežde Petrović, ali i Amerikanke Rut Farnam, čiji život je priča o srpsko-američkom prijateljstvu koju smo, na žalost, zaboravili i jedni i drugi. A tu je priča i o Džonu Fortingamu, Njujorčaninu koji je bio najveći srpski dobrotvor, izgradio šest sirotišta u Srbiji posle Prvog svetskog rata. Takođe, oženio Jelenu Lozanić, ćerku našeg prvog akademika Sime Lozanića, koja je došla u Ameriku da ispred Crvenog krsta skuplja priloge za Srbiju. U toj priči ću pokušati da spojim i rodoljublje i veru, ali i da ispričam pripovest o nekim ženama koje su se odvažile da krenu drugim putem, mimo pravila i protiv sistema. Nadam se da ćemo tom prilikom igrati i obići sve veće gradove u Americi gde žive Srbi. Biće to srpski komad na engleskom jeziku i sa starim srpskim pesmama kao podlogom. Zašto na engleskom? Zato da bi i drugi razumeli nešto lepo što smo imali, a na žalost u međuvremenu zaboravili, konstatuje Katarina Radivojević u intervjuu za Serbian Times.
Tekst: Antonije Kovačević Foto&Video: Goran Pikula