Kada se čekala 2000. godina po tadašnjim štampanim medijima su kružile razne senzacionaliatičke vijesti da će se planeta restartovati i vratiti se na početak jer dolaze dvije nule, pobogu. Čak je i Dženifer Lopez imala neku pjesmu koja je tobože suptilno govorila o jedva čekanju novog milenijuma. „Waiting for tonight“, tako nešto. Možda prava žurka sa raznim čudnim stvarima koje se događaju počinje tek sada ali čisto sumnjam da nam to rade sile. Čovjek uglavnom sam sebi sve zakuva na putu ka napretku. No oatavljam te teme ljudima koji su stručni za to. Ja samo želim podijeliti neke crtice iz tinejdžerskih dana da vidimo šta je to slično a šta različito u odnosu na ono kako tinejdžeri danas provode slobodno vrijeme.
U kafiće nismo išli do svoje šesnaeste, pa čak i sedamnaeste godine.
Piće naše mladosti je bio „gusti od jagode sa šlagom“ (alkohol, kafa i poroci su došli kasnije, nismo ni mi bili imuni na to).
Mnoge izlaske smo proveli na obalama rijeke uz vino i gitare. Romantično i ekonomično.
Bili smo kao neka mala zajednica. Svako bi dao novaca koliko ima pa bismo onda kupili te „rekvizite“ za izlazak.
Nije nam poenta izlaska bila da se napijemo, to je došlo kasnije kada smo postali stariji.
Nisu svi imali mobilne telefone pa je bilo sasvim normalno da zovemo jedni druge na fiksni, ili da dođemo po druga ili drugaricu kući.
Jedan SMS je koštao 0,50 KM. Dopune su se kupovale na kiosku tako što dobijemo karticu, ogrebemo i ukucamo taj šesnaestocifreni broj. Pogađate, bezbroj puta smo pokušali ukucati neki nasumičan broj, ali nam nije uspjelo. Takođe je bilo popularno „trzanje“ ili „cimanje“ (pozovete nekoga, kratko odzvoni, vi prekinete) jer su pozivi bili skupi. A uz to ide i izraz „skin’o si mi sa računa „ (kada se slučajno ili namjerno javimo)
Muziku smo još uvijek slušali na radiju, muzičkim TV kanalima, kasetofonima. Drugarica koja je imala CD plejer bi nam presnimila pjesme koje bi imala na CD-u na kasetu i bili smo srećni zbog toga. Ljudi su kupovali originalne CD-ove i kasete, ali vladala je i piraterija. Bilo je ljudi koji su jako lijepo zarađivali prodajući nosače zvuka.
Kada smo išli na školske izlete, hranu smo uglavnom nosili od kuće. Često smo znali napraviti i piknik u mjestu koje bismo posjetili.
U našem gradu je bioskop radio sa prekidima. U dragocjenim momentima kada bi bio prikazivan neki film bili smo presrećni, gledali uglavnom američke filmove i ponašali se pomalo kao isti ti tinejdžeri iz američkih filmova.
Znali smo učiti zajedno. I stvarno smo učili uz pauze za zabavne sasržaje.
Ljeta smo provodili na rijeci od jutra do večeri i ni u jednom tenutku nismo se žalili na dosadu.
I za kraj jedan jako zanimljiv običaj. 10-ak nas, zavisi kako ko može našli bismo se u gradu a onda odlazili u istraživanje brda i livada koja okružuju naš mali grad u kotlini. To su doživljaji koji se pamte, a mi smo se osjećali kao pravi mali istraživači. Bila je tu poneka neprohodna šikara ili neka opasnost na putu. Srećom bili smo dovoljno pažljivi da sve te prepreke savladamo.
Vjerujem da i danas postoje kreativni tinejdžeri i da svi tinejdžeri rade manje-više iste stvari prilagođene vremenu u kojem žive.