Rastu napetosti oko posjete predsjednice Predstavničkog doma Kongresa SAD Nensi Pelosi Tajvanu, što je samo dodatno zategnulo odnose između Vašingtona i Pekinga.
Srž neslaganja je u tome što kineska vlada vidi Tajvan kao odmetnutu pokrajinu koja će na kraju postati dio jedinstvene Kine.
Međutim, mnogi Tajvanci smatraju svoje samostalno ostrvo zasebnom nacijom, bez obzira na to hoće li nezavisnost ikada biti službeno proglašena, piše BBC.
Inače, let kojim je Pelosi sletjela na Tajvan bio je najpraćeniji let u istoriji aplikacije “Flightradar”, na kojoj je moguće pratiti kretanje letjelice.
Nakon relativno kratkog razdoblja holandske kolonijalne vlasti (1624. – 1661.), Tajvanom je od 1683. do 1895. godine upravljala kineska dinastija Ćing.
Od 17. vijeka značajan broj kineskih migranata počeo je pristizati na Tajvan, često bežeći od nemira ili poteškoća. Većina su bili Hoklo Kinezi iz provincije Fujian ili Haka Kinezi, uglavnom iz Guangdonga. Njihovi potomci sada su daleko najveći demografski skup na ostrvu.
Japan je 1895. pobijedio u Prvom kinesko-japanskom ratu i dinastija Ćing je morala da prepusti Tajvan Japancima. Nakon Drugog svjetskog rata Japan se predao i odrekao kontrole nad teritorijom koju je preuzeo od Kine. Republika Kina, jedna od pobednica u ratu, počela je da vlada Tajvanom uz pristanak svojih saveznika, SAD-a i Velike Britanije.
Ćangov sin Čang Čing-Kuo dopustio je veću demokratizaciju nakon dolaska na vlast. Suočio se s otporom lokalnog stanovništva koje je bilo ogorčeno zbog autoritarne vlasti, pa se našao pod pritiskom rastućeg demokratskog pokreta. Predsednik Li Teng-hui poznat kao tajvanski “otac demokratije”, predvodio je ustavne promene, koje su na kraju 2000. godine otvorile prostor za izbor prvog predsednika Tajvana koji nije iz Kuomintanga, Čen Šuejbjena.
Ko priznaje Tajvan?
Postoje neslaganje i nedoumice oko toga šta je Tajvan. Ima sopstveni ustav, demokratski izabrane lidere i oko 300.000 aktivnih vojnika u svojim oružanim snagama.
Čangova vlada u egzilu isprva je tvrdila da predstavlja cijelu Kinu, koju je namjeravala da ponovo osvoji. Držala je kinesko mesto u Veću bezbednosti Ujedinjenih nacija i mnoge zapadne zemlje su je priznavale kao jedinu kinesku vladu.
Ali, do 70-ih godina neke su zemlje počele da tvrde da se vlada u Tajpeiju više ne može smatrati pravim predstavnikom stotina miliona ljudi koji žive u kontinentalnoj Kini.
Međutim, u sljedećim godinama u Kini je buktao građanski rat, a trupe tadašnjeg kineskog vođe poražene su od komunističke vojske Mao Cetunga. Ćang i njegova vlada Kuomintanga i njegove pristalice, oko 1,5 miliona ljudi, pobegli su u Tajvan 1949. godine. Ovaj skup, koja se naziva kontinentalnim Kinezima, dominirao je tajvanskom politikom dugi niz godina iako čini samo 14 odsto stanovništva. Ćang je uspostavio vladu u egzilu na Tajvanu koju je vodio sljedećih 25 godina.
Zatim su 1971. Ujedinjene nacije prebacile diplomatsko priznanje na Peking i vlada Republike Kine je proterana. Kina je 1978. takođe počela otvarati svoje ekonomiju. Prepoznajući prilike za trgovinu i potrebu za razvojem odnosa, SAD su službeno uspostavile diplomatske veze s Pekingom 1979.
Od tada je broj zemalja koje diplomatski priznaju vladu Tajvana drastično pao na oko 15. Uprkos svim karakteristikama nezavisne države i političkom sistemu koji se razlikuje od Kine, pravni status Tajvana ipak ostaje nejasan.
Kakvi su odnosi između Tajvana i Kine?
Odnosi su se počeli poboljšavati 80-ih godina, kada je Tajvan ublažio pravila o posjetama i ulaganjima u Kinu. Godine 1991. proglasio je da je rat s Narodnom Republikom Kinom završen. Kina je predložila takozvanu opciju “jedna država, dva sistema”, koja bi navodno Tajvanu omogućila značajnu autonomiju ako prihvati kontrolu Pekinga. Taj sistem je omogućio povratak Hong Konga pod okrilje Kine 1997. i način na koji je njime upravljano do nedavno, kada je Peking povećao svoj uticaj.
Tajvan je odbio ponudu, a Peking je insistirao na tome da je tajvanska vlada nelegitimna, ali nezvanični predstavnici Kine i Tajvana i dalje su održavali ograničene razgovore. Zatim je 2000. Tajvan izabrao Čena Šuejbjena za predsednika, što je uveliko uzbunilo Peking. Čen i njegova Demokratska progresivna stranka (DPP) otvoreno su podržali nezavinost Tajvana.
Godinu dana nakon što je Čen ponovno izabran 2004. godine, Kina je donela takozvani zakon protiv odcepljenja, u kojem je istakla svoje pravo da koristi “nemiroljubiva sredstva” protiv Tajvana ako pokuša da se odcepi od Kine.
Čena je 2008. godine nasledio Ma Jingđu u iz Kuomintanga koji je pokušao da poboljša odnose kroz ekonomske sporazume. Zatim je 2016. izabrana aktuelna predsednica Tajvana Caj Ingven, koja sada predvodi DPP.
Retorika se dodatno zaoštrila 2018, kada je Peking pojačao pritisak na međunarodne kompanije da na svojim veb stranicama navedu Tajvan kao deo Kine i zapretio im da će im onemogućiti poslovanje u Kini.
Ingven je 2020. izborila drugi mandat s rekordnih 8,2 miliona glasova. Smatra se da je to bio otvoreni prezir prema Pekingu. Tada su u Hong Kongu trajali nemiri protiv sve većeg uticaja Pekinga, a mnogi u Tajvanu su to pažljivo posmatrali.
Kasnije te godine Kina je implementirala zakon o nacionalnoj bezbednosti u Hong Kongu koji se smatra još jednim znakom podložnosti Pekingu.
Koliki je problem nezavisnost Tajvana?
Iako je politički napredak bio spor, veze između Pekinga i Tajpeija i njihovih ekonomija su rasle. Između 1991. i kraja maja 2021. tajvanska ulaganja u Kinu iznosila su ukupno 193,5 milijardi dolara.
Neki su Tajvanci zabrinuti da njihova ekonomija sada zavisi od Kine. Drugi vjeruju da bliske poslovne veze čine kinesku vojnu akciju manje vjerovatnom zbog troškova po samu kinesku ekonomiju. Kontroverzni trgovinski sporazum inicirao je stvaranje Pokreta suncokreta 2014. godine, pri čemu su studenti i aktivisti zauzeli tajvanski parlament protestujući protiv, kako su rekli, rastućeg uticaja Kine na Tajvan.
Službeno, vladajući DPP i dalje se zalaže za formalnu nezavisnost Tajvana, dok je Kuomintang za eventualno ujedinjenje s Kinom. Ali čini se da je većina Tajvanaca negdje između. Istraživanje iz juna 2022. pokazalo je da samo 5,2 odsto Tajvanaca podržava što skoriju nezavisnot, dok je 1,2 bilo za ujedinjenje s Kinom što je prije moguće.
Ostatak je podržavao neki oblik statusa quo, a najveći dio ga je želio održati na neodređeno vreme bez pomaka prema nezavisnoti ili ujedinjenju.
Kakve veze SAD ima s podjelom Kine i Tajvana?
Dugogodišnja politika Vašingtona bila je politika “strateške dvosmislenosti” do te mjere da bi vojno intervenisao ako Kina napadne Tajvan. Službeno se SAD drži politike “Jedne Kine”, koja priznaje samo jednu kinesku vladu – onu u Pekingu – i održava formalne diplomatske odnose s Pekingom, a ne i s Tajpeijem.
Ali, Vašington se takođe obavezao na snabdijevanje Tajvana odbrambenim oružjem i naglasio da bi svaki napad Kine izazvao “ozbiljnu zabrinutost”.
U maju 2022. američki predsednik Džo Bajdenn odgovorio je potvrdno na pitanje hoće li SAD vojno da brani Tajvan. Ubrzo nakon toga Bela kuća je pojasnila da se američki stav o Tajvanu nije promijenio i ponovila svoju predanost politici “Jedne Kine”.
Pitanje Tajvana zateglo je odnose između SAD-a i Kine. Peking je osudio bilo kakvu podršku Vašingtona Tajpeiju i odgovorio je pojačanim upadima vojnih aviona u zonu protivvazdušne obrane Tajvana.