U odnosu na zemlje okruženja, jedino BiH nema nacionalnu avio-kompaniju.
Najjači avio-prevoznik u komšiluku je “Air Serbia”, koja leti na više desetina redovnih, sezonskih i čarter destinacija i u prošloj godini je prevezla 4,19 miliona putnika.
U Crnoj Gori posluje nacionalni avio-prevoznik “Air Montenegro”, koji ima mrežu od 17 redovnih destinacija, a u prošloj godini su prevezli 475.000 putnika.
Hrvatska takođe ima nacionalnu kompaniju “Croatia Airlines”, koja je u prošloj godini prevezla 1,73 miliona putnika.
Kod nas su vazdušni saobraćaj potpuno preuzele strane kompanije. U prošlosti su ostali “BH Airlines” i “Air Srpska”, a ista sudbina stigla je i kompaniju “FlyBosnia”, čije je rukovodstvo 2019. godine tvrdilo da su “uzeli status nacionalne avio-kompanije”, dok sada nemaju nijedan let.
Omer Kulić, doktor nauka iz oblasti avijacije, kaže da posjedovanje nacionalne avio-kompanije nije samo stvar direktnih prihoda, već postoje i sekundarni prihodi od vazdušnog saobraćaja.
“Kod nas se pokušavaju drugim kompanijama odobravati benefiti da bi one letjele, a nemamo vlastitu kompaniju. Vi oficijelno zastavu jedne države imate na tri mjesta – ispred ili na skupštini, pred Ujedinjenim nacijama, te na repu aviona. Znači, vi tu zastavu na avionu nosite po cijelom svijetu i prezentirate svoju državu”, poručuje Kulić.
Ali, BiH je, podsjeća, složena zemlja i vlasti se ne mogu složiti o postojanju nacionalne kompanije.
“Mislim da bi bilo vrlo pametno da imamo svoju avio-kompaniju, iz više razloga. Svaka ozbiljna država je ima. Mi smo, što se tiče vazduhoplovstva, spali na vrlo, vrlo, niske grane. Svi oko nas su bolji i uspješniji. Vidite, u Srbiji ima puno bogatih ljudi koji imaju svoje privatne avione. Kada bi se bogati ljudi u BiH dogovorili, mogli bi napraviti avio-kompaniju iz privatnih interesa. Mogli bi dobiti određene benefite i letjeti. BiH ima jaku dijasporu, ti ljudi lete često”, naglašava Kulić u izjavi za “Nezavisne novine”.
Ekonomista Igor Gavran kaže da je avio-saobraćaj definitivno “skup sport” i mnoge nacionalne kompanije opstaju samo uz velike subvencije i česte probleme s gubicima, ali…
“Ako je država sposobna za dovoljno velika početna ulaganja i stručno upravljanje takvom kompanijom, svakako da bi bilo pozitivno imati je iz više razloga. U slučajevima vanrednih okolnosti i kriza, kada je neophodno evakuirati vlastite državljane iz nekog područja ili prevesti esencijalnu robu ili opremu, kao svojevremeno vakcine u vrijeme pandemije, ogromna je prednost imati vlastitu kompaniju, a to se odnosi i na slučajeve i kada nam je strateški interes uspostaviti neke direktne linije za destinacije gdje nema spremnosti alternativnih kompanija ili su cjenovno neprihvatljive”, kaže Gavran.
I on je mišljenja da bi se ozbiljnim pristupom rješenje moglo pronaći.
“Mislim da kada se ozbiljno pristupi ovome, može dugoročno biti više koristi nego rizika, ali bojim se da dosadašnja iskustva i propali pokušaji u oba entiteta ne daju mnogo nade u uspjeh. Ako bi se ponovno nešto improvizovalo s iznajmljenim polovnim avionima, neadekvatnim destinacijama i nesposobnim, politički postavljenim menadžmentom i prekomjernim zapošljavanjem, bojim se da bi sve bilo samo novi promašaj i gubitak novca”, kaže Gavran za “Nezavisne novine”.