Made in China.
Ovaj detalj možete pročitati na etiketi praktično svakog proizvoda koji vam padne pod ruku. Ali kada zaista pomislite na pojam kineske robe, prva asocijacija su vam vjerovatno stvari niske cijene i spornog kvaliteta. Garanciju (uglavnom) nemate i zato se često može reći da dobijate “mačku u džaku“.
Kineski fudbal je svojevremeno pokušao da ispuni megalomanski san tamošnjeg predsjednika država Si Đipinga da se podigne nivo lige kako bi reprezentacija jednog dana postala konkurent za osvajanje Zlatne boginje. Sve je krenulo poslije učešća Kine na Mundijalu u Japanu i Južnoj Koreji, što je u narodu probudilo stanje euforije. Upumpavanjem astronomskih suma novca ponudi trebalo je narodu da se ponudi nešto sasvim drugačije od onoga na šta su navikli. Ispalo je da smo na kraju dobili sportski ekvivalent onoga što možete da nađete u tržnim centrima robe sa Dalekog istoka – robu koja se “rasturila“ poslije samo nekoliko dana – godina, u slučaju fudbala – upotrebe.
Šareni, dolarima oblijepljeni balon kineskog fudbala definitivno je pukao. I iza sebe ostavio samo fragmente, sjećanja na ono što je bilo. I što nikada neće moći da se popravi. Finansijska kriza uslovljena pandemijom virusa korona dodatno je ubrzala proces gašenja projekta koji je od prvog dana bio osuđen na propast… Više nema faraonskih ugovora, otimanja fudbalera evropskim klubovima nudeći avione, kamione i milione, a ono malo stranaca što je ostalo traži način kako da što prije pobjegne.
Upitan o statusu svojih inostranih fudbalera, trener Čungking Lengđenga Čang Voe Riong uzvratio je kratko:
“Oni više nisu pod mojom kontrolom“.
Jednom rečenicom Čang Voe Riong obuhvatio je suštinu aktuelnog stanja u kineskom fudbalu – više nijedan fudbaler u dva najjača ranga nije pod kontrolom svojih klubova. Tamo su svojevoljno. Tokom posljednjih godinu dana kineski fudbal ponire sve dublje alarmantnom brzinom. Vijesti o raspadu takmičenja, kašnjenju isplata i gašenju klubova svakodnevno pune novinske stupce, čak i priče o tome da igrači nose opremu kući kako bi je oprali u svojim mašinama za veš…
A, bilo je lijepo dok je trajalo… Oskar (60.000.000 evra, Šangaj SIPG), Hulk (55.800.000 evra, Šangaj SIPG), Džekson Martinez (42.000.000 evra, Guangdžou Evergrande), Paulinjo (42.000.000 evra, Guangdžou Evergrande), Sedrik Bakambu (40.000.000 evra, Peking Guoan), Ramires (28.000.000 evra, Đengsu Suning), Marko Arnautović (25.000.000 evra, Šangaj SIPG), Odion Igalo (23.300.000 evra, Čangčun Jataj)…
Ipak, najveću pažnju privukao je transfer Karlosa Teveza. Argentinac je napustio Juventus kako bi potpisao za Šangaj Šenhuu za vrtoglavih 800.000 evra nedjeljno, odnosno 1,32 evra u sekundi!
“Sjećam se da smo o tom fenomenu pričali Den Voker i ja u jednoj emisiji na BBC radiju, a da je on umalo pao sa stolice kada sam iznio podatak“, prisjeća se Rob Vilson, fudbalski finansijski ekspert na univerzitetu u Šefildu. “Tevez je mogao da zaradi nečiju prosječnu godišnju platu za tri i po dana boravka u Šangaju. To je zaista polarizovalo javnost, u vremenu kada je sve više siromašnih ljudi na planeti. Karlos Tevez je kineski fudbal tretirao bukvalno kao kravu muzaru, a Superliga kao takva nije uradila ono što je trebalo – da privuče veći broj publike na stadion, da ljude u Kini zainteresuje za fudbal“.
Svoje ekskurzije u kineskom fudbalu imali su još Marek Hamšik, Didije Drogba, Nikolas Anelka, Aksel Vitsel, Maruan Felaini, Janik Fereira Karasko, Taliska, Žervinjo, Alešandre Pato, Stefan El Šaravi, Gracijano Pele, Rodžer Martinez, Demba Ba, Fredi Guarin, Vagner Lav… Od fudbalera sa ovih prostora iskustva iz Kine nose Duško Tošić (Guangdžou R&F), Nemanja Gudelj (Tjenđin Teda), Marko Perović (Guangdžou R&F), Nemanja Pejčinović (Čangčun Jataj)… Trenerske mandate upisali su Fabio Kanavaro, Luiz Felipe Skolari, Marčelo Lipi, Fabio Kapelo, Dragan Stojković Piksi, Rafa Benitez, Manuel Pelegrini, Andre Vilas Boas, Kuka, Radomir Antić…
Od početka nove sezone, najviši rang kineske fudbalske lige prati prosječno oko 4.656 gledalaca, što je za zemlju sa preko milijardu stanovnika poražavajuća statistika.
Krivica u svemu ni najmanje ne treba da padne na leđa fudbalera, jer vrtoglave ponude koje su im nuđene bile su plod neregulisanih zakonskih akata po pitanju maksimalnih izdataka klubova. Sve pod vinjetom brže ekspanzije fudbala, modernizovanja infrastrukture i klupskih akademija. Kako bi se veliki san državnog vrha ostvario liberalizovane su sve zakonske mjere, velike kompanije i konglomerati su kupovali zemljište za male pare i klubovima dodavali svoja imena kao sufikse. A onda je došla finansijska kriza i ambiciozni projekat počeo je da se gasi nezamislivom brzinom.
Do početka nove sezone CSL 15 od 16 klubova bilo je upleteno sa kompanijama zaduženim za gradnju i prodaju nekretnina. Taj šesnaesti klub, inače aktuelni šampion Kine Đengsu Suning, ugasio se još u februaru!
“Pokušavali su da kupe 150 godina istorije. Ako gledate na to kako su se evropska infrastruktura i lige razvijale tokom vremena, danas imate institucije poput Premijer lige ili Primere. Engleska konačno ima tim koji može na reprezentativnom nivou da se bori za pehare“, priča Rob Vilson i dodaje:
“Ono što Kina pokušava jeste da ubrza svoju poziciju i stvori globalnu fudbalsku velesilu, kako bi njihova zemlja jednog dana možda osvojila Mundijal. Na kraju se samo ispostavilo da to nije moguće na ovaj način“.
Katastrofalni sistem postavljen kao temelj nove CSL dovela je do toga da se sve raspadne brže nego što je nastalo. Najbolji strani fudbaleri u Kini dobili su jednostrane raskide ugovora, dok su Renato Augusto i Fernando Martins otišli na FIFA sud kako bi tražili isplatu neisplaćenih dugovanja. Brazilac Miranda je gašenjem Đengsua u februaru izgubio garantovanih skoro 8.500.000 evra! Iako se pisalo da Miranda sa svojim advokatima pokušava da naplati taj novac, pitanje je kako će to moći da uradi kada klub više ne postoji…
“Ako njihov klub proglasi bankrotstvo, šanse da fudbaler naplati dugovanja su gotovo nepostojeće. Jednostavno, ostali su bez posla i tačka“, rekao je Jonas Ber Hofman, generalni sekretar FIFPro Unije igrača u razgovoru za Njujork Tajms još u oktobru.
Zakonske regulative kojih godinama nije bilo, konačno su uvedene, ali sada je prekasno… Basnoslovne takse i porezi na dovođenje stranih fudbalera jednostavno je poslužilo kao barijera da se nude luksuzni ugovori. Uveden je čak i seleri kep po ugledu na MLS model, što znači da igrači na godišnjem nivou ne mogu da zarade više od 3.000.000 evra. I to ako imaju sreće da nađu klub dovoljne platežne moći. Investitori su praktično otjerani, jer više ne mogu da budu sponzori svojih klubova i stavljaju brend svojih kompanija u nazive klubova.
Prije početka CSL postojala je zebnja da li će takmičenje uopšte da se održi pošto je kineska reprezentacija doživela fijasko u kvalifikacijama za Mundijal u Kataru. Samo jedna pobjeda i uz šest bodova manjka od plej-of mjesta na četiri utakmice prije kraja ne obećava plasman na najveću planetarnu smotru. Podsjećanja radi, Marčelu Lipiju bio je povjeren ključ kineske reprezentacije, ali ni taj projekat nije zaživio…
Guangdžou FK, nekadašnji Evergrande i zvanično najsupješniji klub Kine sa osam osvojenih šampionskih titula, morao je tamošnju Ligu šampiona da igra sa timom sastavljenim od momaka iz omladinske škole. Završio je na dnu tabele sa svih šest poraza i samo jednim pogotkom. Evergrande više praktično i nema vlasnike, a medijski izveštaji govore da su igrači dovedeni u situaciju da opremu moraju prati kući, jer para više nema. Vlasnici drugog kluba iz ove kineske metropole, R&F Propertiz, javno je iznio da su dugovanja tolika da ne mogu da se pokriju već narednog mjeseca.
Kompanija Suning, koja osim Đengsua godinama kontroliše Inter, morala je ugasiti klub u svojoj zemlji zbog nagomilanih dugova u visini od preko milijardu i po dolara! Zbog toga je Suning prodao dio akcija u Interu investicionom fondu kako bi se ugasio požar. Sam Đengsu imao je preko 100.000.000 evra minusa. Podsetimo, Đengsu je svojevremeno trošio džakove para za Kapela, pa Aleksa Tešeiru i Ramiresa.
“S velikim očekivanjima dolazi i veliko razočaranje“, našalio se Žao Sijau, ekspert za kineski fudbal. “Svi su u Kini digli ruke od fudbala, svi do Ministarstva sporta. Svi već vidimo koliko je standard pao u odnosu na prije nekoliko godina. Ekonomski stručnjaci u Kini reći će vam da je tamošnja ekonomija u fazi ‘mamurluka’. Velika šteta je što je fudbal došao do ove tačke, najviše zbog emocije koju ova igra nosi“.
Posljednji trzaji kineskog fudbala dogodili su se u 2019. godini. Đengsu pokušao je dovesti Gereta Bejla za nenormalnih 62.000.000 evra bruto, odnosno 31.000.000 neto. Pošto nije mogao da dobije bankarske garancije, Bejl je na kraju odlučio da ne ode put Kine, već je nastavio da tavori u madridskom Realu, uz kratku epizodu u svom Totenhemu početkom ove godine.
Aktuelna ekonomska situacija u Kini direktno utiče na propast fudbala, što prijeti ne samo totalnom sunovratu lige i klubova, već i potencijalnom kolapsu širih razmjera. Sve se pretvara u prah i pepeo…
(Mozzartsport.com)