Najkontroverznija ličnost novije srpske istorije za Serbian Times govori o tome kako je organizovao bombaške akcije sa Lončarićem, preživeo atentat zahvaljujući članu grupe Čarlsa Mensona, kako je Kavaja oteo avion da bi ga izvukao iz zatvora, kako je UDBA ubila Kašikovića, zašto su se Đujić i patrijarh Pavle ljutili na njega…

Teško je zamisliti sveštenika sa biblijom u jednoj, a bombom u drugoj ruci. A otac Stojiljko Kajević (82)je bio upravo to. Još kao mladi bogoslov morao je da beži iz Titove Jugoslavije zbog jedne strasne propovedi, a posle je sve bio danak sudbine – postao je mozak i duša Srpskog oslobodilačkog pokreta “Otadžbina”, patriotske ali i terorističke organizacije koja je bila najveća kost u grlu ozloglašene UDBA-e, proveo je sedam godina po američkim zatvorima, gde mu je, po sopstvenom priznanju, đavo mnogo puta iskušavao veru i ljudskost. Na kraju puta, Kajević kaže da se nije pokajao, da je činio ono što je morao, ali da je nastojao da uvek sledi Božji put i da se drži zapovesti.

Danas je penzioner u Čikagu, gde s vremena na vreme održi poneku službu, zameni nekog sveštenika koji je bolestan i odsutan. Još uvek vitalan, britke pameti i fotografskog pamćenja, pristao je da za Serbian Times otvori dušu, i kaže kako je sve to bilo. Sa Titom, Đujićem, Lončarićem, Kašikovićem, FBI, Kavajom, Remzi Klarkom, Geri Gibsonom, patrijarhom Pavlom, bombašima i batinašima, kriminalcima i policajcima, ubicama i svecima…

-Imigrant sanm postao 1963.godine, baš negde uoči ubistva Džona Kenedija. Pobegao sam u Trst, gde sam proveo četiri meseca, sačekao da mi se priključi moj rođeni brat, učenik četvrtog razreda Bogoslovije, a onda smo 7 dana putovali do Francuske, pešice, po brdima i dolinama, da bi se obreli u ruskoj akademiji Svetoga Sergeja. Kad smo sreli prvog srpskog emigranta, Mišu Milosavljevića, bivšeg konzula Kraljevine Jugoslavije, koga je Andra Lončarić poslao da nas sačeka, upitao sam ga: “Čika Mišo, kako je ovde?

-Sinko, nikome mladom ne verujemo, u sve sumnjamo da su udbaši! Idite kod braće Rusa, pa ćemo videti…

Jedno veče dođe kod mene moj drug Branko Čelikić, koji je sa mnom završio Bogosloviju, ali nije želeo da bude sveštenik, nego je postao učitelj, a potom je počeo da radi za Službu. I kaže mi, sav usplahiren: “Gotov si! Pečen si, dobićeš 7 ili 8 godina zatvora. Beži još noćas!”
Pop Stoiljko Kajević

I tako nas dvojica odemo kod Rusa, oni nas prime na Akedemiji na kojoj sam služio, i naučio ruski. Vremenom sam sreo druge naše ljude, emigrante, poput Velimira Piletića, četničkog komandanta Istočne Srbije, inače unuka Serdara Jola. Zatim Lazara Dabetića, i na kraju onog glavnog, Andru Lončarića, kome sam predao pismo preporuke od Đure Đurovića, sekretara Draže Mihajlovića. On nas je dalje obučavao da budemo njegov udarni tim…

PROPOVED KOJA MU JE PROMENILA ŽIVOT

EKSKLUZIVNA ISPOVEST, POP STOILJKO KAJEVIĆ: Srpski sveštenik koji je boreći se protiv komunista digao u vazduh 6 ambasada, 7 godina bio u zatvoru, gledao smrti u oči…

Najkontroverznija ličnost novije srpske istorije za Serbian Times govori o tome kako je organizovao bombaške akcije sa Lončarićem, preživeo atentat zahvaljujući članu grupe Čarlsa Mensona, kako je Kavaja oteo avion da bi ga izvukao iz zatvora, kako je UDBA ubila Kašikovića, zašto su se Đujić i patrijarh Pavle ljutili na njega…

Teško je zamisliti sveštenika sa biblijom u jednoj, a bombom u drugoj ruci. A otac Stojiljko Kajević (82)je bio upravo to. Još kao mladi bogoslov morao je da beži iz Titove Jugoslavije zbog jedne strasne propovedi, a posle je sve bio danak sudbine – postao je mozak i duša Srpskog oslobodilačkog pokreta “Otadžbina”, patriotske ali i terorističke organizacije koja je bila najveća kost u grlu ozloglašene UDBA-e, proveo je sedam godina po američkim zatvorima, gde mu je, po sopstvenom priznanju, đavo mnogo puta iskušavao veru i ljudskost. Na kraju puta, Kajević kaže da se nije pokajao, da je činio ono što je morao, ali da je nastojao da uvek sledi Božji put i da se drži zapovesti.

Danas je penzioner u Čikagu, gde s vremena na vreme održi poneku službu, zameni nekog sveštenika koji je bolestan i odsutan. Još uvek vitalan, britke pameti i fotografskog pamćenja, pristao je da za Serbian Times otvori dušu, i kaže kako je sve to bilo. Sa Titom, Đujićem, Lončarićem, Kašikovićem, FBI, Kavajom, Remzi Klarkom, Geri Gibsonom, patrijarhom Pavlom, bombašima i batinašima, kriminalcima i policajcima, ubicama i svecima…

-Imigrant sanm postao 1963.godine, baš negde uoči ubistva Džona Kenedija. Pobegao sam u Trst, gde sam proveo četiri meseca, sačekao da mi se priključi moj rođeni brat, učenik četvrtog razreda Bogoslovije, a onda smo 7 dana putovali do Francuske, pešice, po brdima i dolinama, da bi se obreli u ruskoj akademiji Svetoga Sergeja. Kad smo sreli prvog srpskog emigranta, Mišu Milosavljevića, bivšeg konzula Kraljevine Jugoslavije, koga je Andra Lončarić poslao da nas sačeka, upitao sam ga: “Čika Mišo, kako je ovde?

-Sinko, nikome mladom ne verujemo, u sve sumnjamo da su udbaši! Idite kod braće Rusa, pa ćemo videti…

Jedno veče dođe kod mene moj drug Branko Čelikić, koji je sa mnom završio Bogosloviju, ali nije želeo da bude sveštenik, nego je postao učitelj, a potom je počeo da radi za Službu. I kaže mi, sav usplahiren: “Gotov si! Pečen si, dobićeš 7 ili 8 godina zatvora. Beži još noćas!”

Pop Stoiljko Kajević

I tako nas dvojica odemo kod Rusa, oni nas prime na Akedemiji na kojoj sam služio, i naučio ruski. Vremenom sam sreo druge naše ljude, emigrante, poput Velimira Piletića, četničkog komandanta Istočne Srbije, inače unuka Serdara Jola. Zatim Lazara Dabetića, i na kraju onog glavnog, Andru Lončarića, kome sam predao pismo preporuke od Đure Đurovića, sekretara Draže Mihajlovića. On nas je dalje obučavao da budemo njegov udarni tim…

PROPOVED KOJA MU JE PROMENILA ŽIVOT

Razlog zbog koga je morao da napusti zemlju, tajno i pod okriljem noći, izbegavajući granične prelaze, bila je ni manje ni više nego jedna propoved…

– Nisam imao nameru da bežim iz Jugoslavije. U to vreme sam imao preporuku Bogoslovskog fakulteta da studiram na Kembridžu ili na Oksfordu. Čekao sam da dobijem vizu, ali to se odužilo na godinu i po dana, i svake nedelje bi mi poručili da dođem one sledeće. U međuvremenu se desio onaj katastrofalni zemljotres u Skoplju 1963 i ja sam poslat dole da pomognem ljudima. I tako jedne prilike držao sam govor u manastiru Sv.arhanđela Mihaila, zadužbini Kralja Milutina. Onako sav nadahnut, podignem Jevanđelje iznad glave i kažem: “Ja dolazim iz Beograda, gde su knjižare pune komunističke literature u divnim povezima, Marksovih, Engelsovih dela, koje niko ne kupuje više. A ova knjigu, koja postoji preko 2.000 godina, koju su pisali ribari, i dalje postoji i čita se. I postojaće i dalje, a ovo zlo će da nestane…” – nisam baš precizirao kakvo zlo će da nestane, ali to je onima koji su slušali bilo dovoljno. Došli su po mene noću, u civilu, i pokupili me. Odvedu me u u neku zgradu i puste mi na kaseti, koju sam tada prvi put čuo, moj govor. Slušam ja tako, i dopadne mi se taj moj govor…Imao sam 26 godina, još takoreći dečak, i nasmejem se. Gleda me onaj udbaš i pita: “A dopada ti se ovo što pričaš, je li? Slušaj ovako, ili ćeš zavezati, ili te neće biti ovde!”. Ja kažem: “Ali ja sam govorio u crkvi i po zakonu ove države dozvoljeno mi je da propovedam”. A on će na to: “Nije ovo bila propoved i ti to dobro znaš. Pitali smo teologe, to je bila politika”, priseća se otac Kajević svog prvog saslušanja, kojih će kasnije biti dosta u životu.

Kaže da agenti Udbe nisu bili grubi, da se te večeri sve završilo samo na upozorenju. Međutim, ubrzo mu je postalo jasno da su mu dani u komunističkoj Jugoslaviji odbrojani:

-Jedno veče dođe kod mene moj drug Branko Čelikić, koji je sa mnom završio Bogosloviju, ali nije želeo da bude sveštenik, nego je postao učitelj, a potom je počeo da radi za Službu (njegov stric je robijao 12 godina kao pripadnik “Belih orlova”). I kaže mi, sav usplahiren: “Gotov si! Pečen si, dobićeš 7 ili 8 godina zatvora. Beži još noćas!” Spakujem ono malo stvari, pa pešice preko brda do stanice Đeneral Janković, na samoj granici Srbije i Makedonije, gde uskočim u voz za Beograd. Tu mi je jedan prijatelj nacrtao plan kako da pobegnem preko italijanske granice, sa detaljnim uputstvima kako da pređem poslednjih osam kilometara i izbegnem stražare.

Andra nas je okupio i rekao da je vreme za osvetu. Ja mu kažem da kao sveštenik to ne mogu da uradim. Odgovorio mi je rečima: “Čitaj Njegoša…Ko se ne osveti, taj se ne prosvijeti!”
Pop Stoiljko Kajević

U Trst je stigao u gluvo doba noći. Sledećih 26 godina je proveo u izgnanstvu, gde je ostala njegova supruga sa malim detetom, porodica, prijatelji. Put ga je dalje vodio u Pariz, gde se u to vreme okupljala grupa mladih emigranata, pod vođstvom Andre Lončarića.

-Pričao sam tada sa Lončarićem, zabrinut što mi je u Srbiji ostala porodica, pominjao sam mu povratak, da bih bio spreman da provedem u zatvoru par godina…ali on me je prekinuo: “Zaboravi na to, svi koji smo ovde smo osuđeni na smrt!” On je imao verenicu, Francuskinju, koja ga je čekala 15 godina da izađe sa robije. “I, šta ona ima od toga? Ništa”, rekao mi je. Lončarić je bio neverovatan čovek. Markantan, ličio je na Gregori Peka, holivudskog glumca, ma lepota od čoveka. Govorio je 6 jezika, Pre rata je bio oficir. U toku rata Englezi su ga vrbovali da radi za Mi-6. Kada je Zapad 1943.godine odlučio da podrži Tita umesto Draže otkazao je poslušnost Englezima. Imao je ljubavnicu, ženu jednog britanskog admirala koji je službovao u Egiptu, koja je htela da se razvede i uda za njega. Ona mu je javila da mu Mi-6 sprema likvidaciju u roku od 24 sata. On zbriše iz Egipta, dođe do Turske ali ga uhvate u Istanbulu. Turci, koji su u to vreme bili saveznici sa Nemcima, zatvore ga u jednu tvrđavu na Bosforu, na sedmom spratu. Nije bilo rešetaka ni stražara, jer je jedini izlaz bio skok u bezdan, a to nikada niko pre njega nije uradio. On skoči i uspeva da pobegne tako što prepliva Bosfor i stigne do ostrva Lezbos. Imao sam negde članak iz Njujork Tajmsa u kome pišu o “spektakularnom bekstvu”. Odatle se prebacio na kopno, u Grčku, pa na Ravnu Goru. Bio nam je svima inspiracija.

U to vreme Titovi agenti ubijaju viđenog pripadnika srpske emigracije, Sinišu Ocokoljića Pazarca, komandanta Mlavskog četničkog korpusa, što je izazvalo revolt. “Oko zab oko, zub za zub, cedili su kroz zube emigranti okupljeni u Parizu.

-Ocokoljićevo telo je nađeno u Beču, plivalo je Dunavom. Andra nas je okupio i rekao da je vreme za osvetu. Ja mu kaže da sam sveštenik, da to ne mogu da uradim. Odgovorio mi je rečima: “Čitaj Njegoša…Ko se ne osveti, taj se ne prosvijeti!” Bio je to početak organizovane borbe, osnovan je evropski ogranak budućeg SOPO, koji je nazvan “Krmčija”, a ja sam ga kao sveštenik blagoslovio. Ime je preuzeto iz Knjige pravila za duhovni život Srba “Krmčija” koju je napisao Sveti Sava. Nedugo potom Lončarić me je poslao u Ameriku da tu našu grupu uvećam, da okupim i organizujem ljude. To je bila 1965.godina.

SRBI GINU ZA CRKVU, ALI U CRKVU NE IDU

To je bilo i vreme crkvenog raskola. Dve godine pre toga, vladika američki Dionisije otkazuje poslušnost beogradskoj Patrijaršiji i osniva zagraničnu Slobodnu srpsku pravoslavnu crkvu sa sedištem u Libertivilu, kraj Čikaga.

-Iako su me neki ljudi još ranije upozorili da se ne mešam u crkveni raskol, nisam ih poslušao. To je bilo strašno doba. Vladala je velika mržnja. Osetio sam to još u Parizu, tada sam rekao da ne želim da se opredeljujem, da sam sveštenik Srpske pravoslavne crkve, ali mi je stavljeno do znanja da ću morati da izaberem stranu. Sa jedne su bili četnički komandanti, sa druge strane Piletić sa njegovima. Vrhunac je usledio za Vidovdan, kada su se raskolnici se skupili u jednoj crkvi, gde sam održao i govor. U Ameriku sam otišao sa preporukom kod vladike Dionisija. On me je primio, oćutao jedno vreme, onako kao psiholog, pa me upitao: “Je li, jesi ti poslušan čovek?” Odgovorio sam da slušam episkope i SPC. “Pa, jel slušaš ove ili one?”, bio je direktan. “Vladiko, ja sam došao kod Vas sa pismom pukovnika Piletića, predsednika Slobodne crkve iz Pariza, valjda je jasno na čijoj sam strani”

Da bi bili manje sumnjivi, ceo događaj smo najavili kao okupljanje Biblijskog društva. Pred nama na stolu su bile Biblije i duhovna literatura, svirala je crkvena muzika. Doveli smo dvojicu električara da provere da nema prislušnih uređaja, kamera. Tri dana i tri noći smo bili tu, zakleli se na vernost
Pop Stoiljko Kajević

Vladika Dionisije ga potom šalje u Jangstaun, u Ohajo, gde zatiče već duboko podeljene vernike i crkvu.

-Sa jedne strane u crkvi je stajalo 100 vernika, sa druge još sto, koji nisu mogli očima da vide jedni druge. A ja sam bio dosta fanatičan. Mislio sam da su svi oni krivi što, naravno, nije bilo tačno. Bio sam mlad, emocije su ovladale mojim umom, što nije bilo dobro. Svetlost Božja se pomračila u mojoj glavi. Vlast komunistička je bila aktivna i po tom pitanju, radila je na tome da podele budu što dublje, da zavadi narod i sveštenstvo. Crkva je imala zajedničkog neprijatelja, a hramovi su opusteli. Što bi sveti vladika Nikolaj rekao: “Srbi ginu za crkvu, ali u crkvu ne idu.” Ostatke tih podela imate i danas, na severu Indijane, blizu Čikaga, gde imate četiri ili pet parohija umesto dve, koliko bi trebalo. Pa dve crkve Svetog Đorđa, jednu nedaleko od druge.

Uporedo, tajna služba je nastavila da prati i eliminiše ljude iz emigracije. Kao odgovor nastao je SOPO.

-SOPO (Srpski oslobodilački pokret “Otadžbina”, je zvanično osnovan na Veliku gospojinu 1966.godine u jednom motelu blizu Pitsburga, Pensilvanija. Tamo sam skupio nekih 26-27 ljudi koje sam godinu dana pre toga proveravao, ispitivao njihovu podobnost, sve po savetima Andre Lončarića. On me je učio da budem obazriv a kasnije je, na žalost stradao tako što je pustio svoje ubice da uđu u njegov stan da bi mu navodno predali neko pismo… Među ljudima koje sam odabrao većinom su bili bivši četnici, ili njihova deca, provereni kadrovi, ali valjalo je otvoriti četvore oči. Da bi bili manje sumnjivi, ceo događaj smo najavili kao okupljanje Biblijskog društva. Pred nama na stolu su bile Biblije i duhovna literatura, svirala je crkvena muzika. Doveli smo dvojicu električara da provere da nema prislušnih uređaja, kamera. Tri dana i tri noći smo bili tu, zakleli se na vernost. Posle toga kanadski tim je otišao u Kanadu, ostali su se rasturili po Americi, priseća se prvih dana SOPO Kajević.

“PODELA KAČAMAKA“

Posle 6 meseci odlučuju da isprobaju sposobnost članova nove organizacije prvom velikom diverzijom. Odlučeno je da se za jednu noć, istovremeno, dignu u vazduh šest diplomatskih predstavništava Jugoslavije na teritoriji Severne Amerike.

-Sastali smo se u jednom hotelu pored Tolida, nas 18, da dogovorimo plan akcije. Šifra za okupljanje je bila da treba da “podelimo kačamak”. A zapravo smo grupama razdelili eksploziv koji smo doneli iz Kanade. Prva stvar koju smo konstatovali jeste da ćemo pokušati da izbegnemo ljudske žrtve. Zato je odlučeno da detonacije budu tačno u ponoć, uoči Svetog Save, što nije bilo lako koordinisati zbog više vremenskih zona. Ja kao sveštenik i kao čovek sam bio protiv ubistva, tražio sam da sve bude po Božjim zapovestima. Srećom, tako je i bilo, samo su dve osobe lakše povređene, u Njujorku i Vašingtonu. Izvlačili smo cedulje ko će gde da ide… Bili smo organizovani u trojke ili dvojke. Najbolje su bile dvojke, onda je bilo lako utvrditi ko je izdao. Najteže je bilo baš u Njujorku, koji su kao zadatak dobili Đorđe Đeloić i Milan Čuković, koji je bio prvak Amerike u dizanju tegova, čovek strašne snaga. Njih dvojica su jedini zakasnili 25 minuta, jer su morali da kruže oko Konzulata dok se nisu stekli uslovi. Konzulat je bio na Petoj aveniji, prometnoj i uvek punoj ljudi. Ali su uspeli na kraju, eksplozivom su odvalili ogromno parče zida iz zgrade.

“Oče, imamo sve o Vama. Ali ne brinite, sve će biti ok dok u FBI sede Huver i Džonson, oni mrze Tita više nego Vi.
FBI agent

Usledila je velika istraga FBI, koji je pojedine članove SOPO pratio i ispitivao narednih 6 meseci, u pokušaju da iznudi priznanje da su učestvovali u bombaškim napadima.

-Mene i mog brata su pratila po tri, nekad i četiri automobila, 24 sata dnevno. Bio je strašan pritisak. Jedno veče krenuo sam na predavanje jednog senatora kada su me zaustavila crna limuzina, iz nje je izašao neki čovek u crnom i predao mi poziv za sud. Nisam razumeo o čemu se radi, pa sam sutradan otišao do advokata. On je rekao: “Ako vas osude za ovo, sledi vam 125 godina robije!”. Nisu imali dokaze, ali su imali sumnju. Saslušali su preko 100 Srba, a na kraju pozvali nas tridesetak. Pred Veliku porotu prvi je stupio prota Radomir Čkautović. Kada je izašao, onako veliki, bio je sav prebledeo. Dok sam sa bratom čekao da uđem pored mene je seo jedan agent FBI, Irac, sećam se da je imao rošavo lice. Primakao mi se i tihim glasom rekao: “Oče, imamo sve o Vama. Ali ne brinite, sve će biti ok dok u FBI sede Huver i Džonson, oni mrze Tita više nego Vi. Molim se Bogu za Vas.”, pokazao mi je prstom da ćutim, o onome što mi je rekao, ustao i otišao.

PRED POROTOM REMZIJA KLARKA

Kajević smatra da su Amerikancima, iako su zvanični odnosi sa tadašnjom Jugoslavijom bili vrlo dobri, ipak trebali u rezervi neki “borci protiv komunizma”, ako se situacija promeni. U tome vidi razlog zbog koga niko od osumnjičenih za terorizam tada nije osuđen.

-Mene je pred Velikom porotom saslušavao Remzi Klark, američki federalni tužilac i ministar pravde, koji je kasnije, tokom ratova devedesetih, bio jedan od retkih koji je bio na našoj strani. Rekao mi je: “Oče, da li ste želeli nekoga da ubijete”. Ne”, rekao sam, “ja se držim zapovesti koja kaže – ne ubij!”. “Ok, ja sam gotov”, spakovao je stvari i izašao. Psihološka igra je, međutim, nastavljena. Konstantno su nas pratili. Sve dok me jednog dana, na izlasku iz restorana, nije zaustavio čovek koji me je dugo uhodio. Tog dana je bio obučen svečano, iako je najčešće nosio sportsku odeću dok bi nam bio za petama, da bi bio manje upadljiv. Prišao mi je i rekao: “Oče, oprostite mi, ja sam bio zadužen za psihološki pritisak. Bili smo drski ponekad, par puta sam vam izbušio gume, ali sada je sa tim gotovo. Idem u penziju za tri meseca. Evo vam moja vizit karta pa mi se javite ako vam nešto bude trebalo. Imam dva sina Vaših godina i hvala Bogu da ništa nije bilo. Slobodan ste čovek.” Bila je to 1967.godina.

Sledeće dve godine povlači se iz emigrantskih krugova, nastavlja školovanje, postaje profesor. A onda se dešava ubistvo Andre Lončarića u Parizu. Izvedeno monstruozno, sa više udaraca sekirom u glavu, sa jasnom namerom da zaplaši. Krv je pala, a tenzija ponovo počinje da raste. Dobija poziv, od njega traže da organizuje osvetu.

-Skupili smo se i počeli reorganizaciju SOPO. Postojalo je pravilo da oženjeni ljudi, koji imaju decu, imaju pravo da istupe iz pokreta. Zato su SOPO većinom činili samci, ljudi bez porodice. Škautović i ja smo imali porodice, ali one su bile u Jugoslaviji. Bilo je nekoliko pokušaja diverzantskih tokom sedamdesetih, ali bez mnogo uspeha. U međuvremenu je u naše redove došao Bogoje Panajotović, čovek za koga se sumnja da je ubio Dragišu Kašikovića. Računali smo da je proveren kadar, jer je stigao sa pismom Andre Lončarića. Ja sam mu krstio oba sina, venčao ga u njegovoj kući. Zaklinjao mi se u decu da je naš, nismo sumnjali, činio se kao dobar čovek. A onda se aktivirao…

PIJANI POP OSVETIO LONČARIĆA

I dok je većina policiji dobro poznatih aktivista SOPO pokušaval da zametne tragove i mozgala kako da osveti svog osnivača i idola, na scenu je stupio anonimni sveštenik koji je završio posao umesto njih…

-Jedini koji je na neki način osvetio Lončarića bio je sveštenik Andro Dimitrijević iz Nemačke, dobar čovek, biogomoljac, ali alkoholičar. I njemu su oca četnika ubili u ratu. On je rekao da će nešto da uradi, ali niko u to nije verovao. Ali mu je Vlada Čudić, Đujićev kapetan, ipak dao sve što treba i svi smo na to već i zaboravili. A onda sam jedan dan ušao u kafanu kod jednog našeg čoveka i on mi čestita. Kaže: “Svaka čast ovom popu!” I pokazuje mi novine u kojima piše da je bačena bomba na Konzulat u Minhenu i da su dvojica Titovih gardista teže povređena. Ja sam bio u čudu. Nemci su Dimitrijevića brzo pustili i on je došao u Čikago, gde mi je pričao kako je pijan, uz pomoć nekih naših beskućnika i jedne metalne šipke, uspeo da detonira ekploziv i posle nastavi da pije sa društvom.

U to vreme u Čikagu je boravio četnički vojvoda Đujić, koji međutim nije bio naklonjen i nije podržavao akcije SOPO, a naročito je imao pik na Kajevića…

-Kada se desilo to u Minhenu, Đujić je u svojim “Srpskim novinama” napisao: “Crni pop koji ne sluša nikoga, nije se savetovao da to uradi…”

CEO INTERVJU U KOME POP STOILJKO KAJEVIĆ DALJE GOVORI O: – Dragiši Kašikoviću i njegovoj pogibiji – O tome kako je završio u najstrože čuvanom zatvoru u Americi na osnovu svedočenja Kašikovićevog dželata Bogoja Panajotovića – Kako je uz pomoć Gerija Gibsona, člana grupe ozloglašenog Čarlsa Mensona, preživeo atentat koji su na njega organizovali dileri droge – Kako je Nikola Kavaja oteo avion da bi ga oslobodio iz tamnice… – O tome kako mu je vera pomogla da preživi sedam godina u zatvoru u kome su se na njegove oči dešavali najstrašniji zločini – Zašto se patrijarh Pavle naljutio na njega a zavoleo njegovog brata – I još mnogo toga…. POGLEDAJTE NA VIDEO SNIMKU:

Za SerbianTimes razgovarao: Antonije Kovačević Foto&Video: Goran Pikula