Pisac Srđan Valjaravić poslije poprilično duge stvaralačke pauze, u saradnji sa beogradskom izdavačkom kuća “Laguna“, izdao je novu knjigu “Fric i Dobrila”.
Posle dvadesetak godina provedenih u Švajcarskoj, u malom mestu Rajnfeldenu blizu Bazela, Dobrila i Gojko i njihov sin Mate vratili su se u domovinu, u Beograd. Kupili su stan od četrdeset kvadrata na Konjarniku, uselili su se i tu mirno žive. Jedna soba, kuhinja sa trpezarijom i kupatilo. Dobrila i Gojko primaju švajcarsku penziju, ne rade ništa, ni Mate ne radi ništa, u Bazelu je završio srednju školu, nije želeo da se odvaja od roditelja, nije bilo razloga, tek je napunio trideset godina…
Priča o ovoj prosječnoj, a ipak neobičnoj i zabavnoj porodici zapravo je duhovit uvid u srpske i balkanske prilike posle raspada, ratova, tranzicije i prilagođavanja na novu epohu koja je potom nastupila. Otac porodice promijenio je u Švajcarskoj ime u Fric i tako su ovi Valjarevićevi povratnici, često sa crnim humorom i ironijom, prihvatili nove navike, nove prijatelje i nove okolnosti koje su po dolasku u domovinu zatekli. U Beogradu će se u jeku pandemije korone družiti sa Kinezom Lijem i njegovom porodicom, jednim malim djetetom, profesorom filozofije u penziji, komšinicom frizerkom i mnogim pitoresknim likovima koji ovu prvoklasnu urbanu prozu obogaćuju svojim zgodama i dijalozima. Dok „ne rade ništa“ u svom stančiću na Konjarniku, njihovi brojni komentari na aktuelne događaje, političke prilike i odnose sa susjedima u regionu poprimaju odlike groteske i gorke istine o apsurdima koji ispunjavaju naš svakodnevni život.
„Majstor neizgovorenog, svega onog što se prećutkuje i sakriva, a zapravo izbija kroz svaki gest, svaku radnju, ma koliko ona sitna i nebitna bila, Valjarević je pisac koji ’kopa’ po našoj podsvesti i, koristeći svedeni jezik svakodnevice, progovara o suštinskim stvarima.“
– Vladimir Arsenić
O autoru
Srđan Valjarević srpski je pisac rođen u Beogradu 1967. godine. Piše prozu i poeziju.
Objavio je romane: List na korici hleba (1990), Ljudi za stolom (1994), Dnevnik druge zime (2005) i Komo (2006), prozne zapise Zimski dnevnik (1995) i zbirku pjesama Džo Frejzer i 49 (+24) pesama (prošireno izdanje), 1996.
Knjige su mu prevođene na engleski, španski, njemački, francuski, italijanski, švedski, ukrajinski, bugarski, albanski, makedonski, slovenački i kineski jezik.
Dobitnik je nagrada „Biljana Jovanović“ za Dnevnik druge zime i za roman Komo „Kulturkontakt Austria“, „Stevan Sremac“, „Gorki list Award“ i „Prix des lecteurs du Var – Toulon“.
Član je Srpskog književnog društva.
Živi u Beogradu.