Kritične mineralne sirovine Evropska unija smatra ključnim za ekonomsku i nacionalnu bezbjednost. Evropski lideri strahuju da bi težnja ka dekarbonizaciji, odnosno smanjenju emisije gasova, mogla EU da izloži novoj zavisnosti od Kine, kada je reč o snabdijevanju tim materijalima, a koja bi mogla da bude gora od one koju je iskusila po pitanju ruskih energenata.
Od pandemije virusa korona, a potom i rata u Ukrajini, EU je na teži način naučila lekcije o riziku oslanjanja na strateške sirovine i lance snabdijevanja iz drugih zemalja. U težnji da smanji zavisnost od uvoznih metala i minerala neophodnih za zelenu i digitalnu tranziciju, u decembru 2023. je usvojila Zakon o kritičnim sirovinama (CRMA). Cilj je da se osigura da EU bude proizvodna baza za električna vozila, vjetroturbine i slične zelene proizvode i da se smanji oslanjanje na Kinu i druge zemlje u pogledu snabdijevanja ključnim mineralima koji su neophodni za zelenu energetsku tranziciju.
U kritične sirovine spadaju rijetki metali i minerali koji su neophodni za različite savremene zelene tehnologije. EU je identifikovala listu od 34 kritične sirovine koje su važne za njenu ekonomiju, a za koje postoji rizik od poremećaja u snabdijevanju, od kojih je 17 označeno kao “strateško” zbog njihovog značaja i globalne neravnoteže u potražnji i ponudi. Među njima su aluminijum, bakar i nikl, zajedno sa litijumom, ključnim materijalom za proizvodnju baterija za električne automobile, solarne elektrane i gotovo sve prenosne uređaje koje svakodnevno koristimo.
Litijum predstavlja jednu od najtraženijih sirovina na svijetu sa perspektivom da taj status zadrži i u narednim decenijama. Evropska komisija procjenjuje da će ovaj metal biti 11 puta traženiji do 2030. godine, a 57 puta do 2050. O njegovom značaju svedoči i izjava šefice EK Ursule fon der Lajen, koja je govoreći o stanju u Uniji, krajem 2022, istakla da će litijum uskoro biti još važniji od nafte i gasa.
EU je jedan od najvećih svjetskih potrošača te sirovine, ali ga do sada nije proizvodila, već se uglavnom oslanjala na uvoz, najviše iz Kine. Zakonom o kritičnim sirovinama jasno je definisan cilj da se do 2030. godine sve veće potrebe za tim materijalima obezbijede proizvodnjom u evropskim rudnicima i to minimalno 10 odsto. Tim aktom je predviđeno i njihovo obavezno obezbjeđivanje kroz reciklažu, minimum 25 procenata, kao i prerađivanjem strateških sirovina neophodnih za zelene industrije EU, 40 odsto. Propisano je i da se sirovine za litijumske baterije proizvode lokalno. Sve zemlje članice su obavezane da sprovedu sopstvena geološka istraživanja i mapiranja potencijalnih novih nalazišta, sa relevantnim nacionalnim programom koji treba da se usvoji u roku od godinu dana.
Projekti za iskopavanje litijuma do sada postoje u Španiji, Finskoj, Francuskoj, Austriji, Nemačkoj, Češkoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji, Irskoj, Velikoj Britaniji. Najveći potencijal za iskopavanje ovog minerala je u ležištima tvrdih stijena na granici između Njemačke i Češke, u oblasti Zinvald, kao i u dolini gornjeg toka rijeke Rajne, gde se litijum nalazi u slanoj vodi. Krajem novembra prošle godine kompanija “Vulkan enerdži” zvanično je otvorila fabriku za proizvodnju litijuma, u gradu Landau, u Njemačkoj. Tada su iz kompanije saopštili da se u gornjem toku rijeke Rajne nalazi najveći evropski resurs litijuma.
I Srbija posjeduje najtraženiju sirovinu, ima 158 miliona tona ovjerenih bilansnih rezervi jedinstvene rude jadarit, koja u sebi sadrži visoke koncentracije litijuma i bora. Srbija je potencijalno najznačajniji snabdjevač ovim kritičnim materijalom. U tom smislu je zakon EU važan za budućnost Srbije, koja u dolini Jadra ima treće po veličini rezerve litijuma u Evropi.
Praktično, u pogledu količine i isplativosti ekstrakcije litijuma, Jadru parira jedino nalazište u Češkoj, što Srbiju čini važnom tačkom u bilo kojim budućim planovima evropskih rudnika kritičnih sirovina. Eksploataciju litijuma u Srbiji planirala je britansko-australijska kompanija “Rio Tinto“, ali je, zbog protesta mještana i dijela javnosti, Vlada Srbije donijela odluku da taj projekat bude zaustavljen.
I plan za rast Zapadni Balkan traži baterije PLAN EU za rast Zapadnog Balkana, vrijedan šest milijardi evra, koji bi trebalo da ubrza proces priključenja zapadnobalkanskih zemalja Uniji, predlaže sedam prioritetnih aktivnosti, među kojima je i "integracija u industrijske lance snabdijevanja". Kako je objašnjeno u dokumentu Evropske komisije od 8. novembra 2023, ova tačka, između ostalog, predviđa podršku kompanijama Zapadnog Balkana da se pridruže EU Alijansi za sirovine i Alijansi za baterije. Inače, Evropska alijansa za sirovine snažno podržava projekte istraživanja i eksploatacije litijuma na teritoriji Evrope u cilju podizanja evropske konkurentnosti i smanjivanja zavisnosti od sirovina izvan Starog kontinenta.
Jadar je jedno od najperspektivnijih i najbolje istraženih ležišta litijuma u Evropi, a planiran je kao podzemni rudnik, uz primjenu najsavremenijih tehnoloških rešenja i mjera zaštite životne sredine. “Rio Tinto”, druga najveća svjetska rudarska grupa, opredijelila 2,4 milijarde dolara za projekat “Jadar” i planirala je proizvodnju 58.000 tona litijum–karbonata godišnje.
Nedavno je viši geolog u Njemačkoj agenciji za mineralne resurse (DERA) Mihael Šmit, za jedan beogradski medij, ocijenio da bi ovaj projekat i proizvodi koji se tamo generišu mogli biti od suštinskog značaja za evropsku šemu snabdijevanja u pogledu nezavisnosti od Kine. “Jadar” bi, kako dodaje, mogao da podstakne razvoj industrije za preradu u širem području oko nalazišta.
Zbog ključne uloge koju litijum ima u razvoju i primeni brojnih inovativnih tehnologija, za Evropu je izuzetno važno da počne koristiti svoja nalazišta litijuma i uspostavi ekološki najprihvatljiviju i najekonomičniju proizvodnju litijum-jonskih baterija na svojoj teritoriji. Ovaj metal posjeduje svojstva koja ga čine idealnim za upotrebu i u medicinskoj opremi, kao što su slušna pomagala, pejsmejkeri, hirurški instrumenti…
Budućnost je u održivom rudarstvu SAVREMENO rudarstvo, posebno u posljednjoj deceniji doživjelo je veliki napredak, razvijajući se na principima održivosti i odgovornog odnosa prema zaštiti životne sredine. Sve drugo je neprihvatljivo, jer i građani i industrija zahtijevaju održivo rudarenje. Da bi se to osiguralo, postavljaju se regulatorni okviri, kao i sve viši rudarski standardi koji, uz razvoj novih tehnologija, omogućavaju da moderni rudarski projekti imaju minimalan uticaj na životnu sredinu, dok istovremeno donose maksimalne koristi zajednici u kojoj se razvijaju. Oblast zaštite životne sredine u Srbiji je regulisana zakonom, i slijedi evropske standarde.